Stabla i fokus

Ovo je priča sastavljena od dvije priče. Dvije ljubavi. Prvi dio teksta je napisan ranije i objavljen na mom drugom blogu.

U jučerašnjoj šetnji sam gledala stabla. Zbilja nije čudno što ih toliko volimo. Jako smo slični.
Neka od njih imaju grane jednake našim živcima.
Neka su visoka i uspravna, neka niska i savijena.
Neke grane žele više od drugih.
Neka su se slomila pod težinom situacije.
Neka pupaju iako još nije vrijeme za stvaran rast.
Neka nastoje dominirati i ne dozvoljavaju drugima da rastu u njihovoj sjeni.
Neka su mala, ali jako žilava.
Neka rastu u totalnom kaosu.
Neka imaju na granama puno ptica.
Neka imaju predivnu unutrašnjost, druga pak prekrasnu koru.
Neke grane su polomljene jer nisu bile dovoljno jake.
Neke grane su polomljene i zgažene poput loših misli.
Pa onda nije ni čudno da odemo u šumu i nađemo mir. Jer smo okruženi sličnim situacijama, samo nam je na nježniji način rečeno…

Drugi dio je kratka priča o fokusu.

Često se na svojim fotografijama igram sa fokusom jer mi je zanimljiv taj pomak koji se događa kad se približimo željenom. Sviđa mi se pozadina koja ostaje u bluru, sviđa mi se kako se ostatak svijeta pretvara u izmaglicu i ostaje samo lijepa podloga. Volim te naizgled jednostavne grafizme, zaustavljene u kadru. Volim slojevitost na fotografijama i onaj malen napor koji je potreban kad pokušavamo sagledati širu sliku ili pak jasnije vidjeti detalj nečeg. Baš kao i u ostatku života.

Kad je sve u životu u nekom svom redovnom kaosu, najlakše se povući u prirodu i vidjeti taj pomno osmišljeni red u naizglednom kaosu. To mi donosi trenutačno olakšanje jer smo mi dio tog savršenog tkanja. Napravljeni pomno, s velikom količinom pažnje i savršenim redom unutar nas.
Na nama je samo da se fokusiramo na to savršenstvo 🙂 .